Phnom Penh

Phnom Penh je glavni grad Kambodze. Nalazi se na uscu tri reke (od kojih se dve ulivaju u Mekong). Nacionalna valuta Kambodze je Riel (1 din = 66 RL). Cene su otprilike na nivou Vijetnama. Ipak, ljudi su ovde siromasniji u odnosu na susede (izuzev Laosa). Hrana je odlicna i jeftina. Grad je dobio ime, po zeni koja je otkrila hram na jednoj visoravni. Njeno ime je bilo Phnom. Phnom Penh je "Phonovo brdo". Glavne znamenitosti grada su Kraljevska palata (samo jedan deo je otvoren za javnost, da bi kralj mogao normalno da zivi), zatim nacionalni muzej, kao i nekoliko hramova od kojih je najbitniji upravo hram koji je i dobio ime po zeni koja ga je otkrila - Phnom hram. Interesantno je i to da iako Beograd vise nema ulicu J.B.Tita, ona postoji u Pnom Penu (St. Jozeph Broz Tito), kao i susednu ulicu "Yougoslavie". Jos vise je interesantno to da je to jedno od retkih imena dodeljeno nekoj ulici, posto 98% ulica nemaju imena, vec su numerisane (sto ima jako mnogo prednosti, posebno kada si stranac).

Kraljevina Kambodza (Kampucija)

Nakon dobrih 6 sati voznje brodom stigao sam u Kambodzu. Na granici nije bilo problema, dobio sam vizu, ali me je pre toga immigration officer zamolio da mu na karti sveta pokazem "gde se nalazi ta Srbija, odn. Jugoslavija". Ovo nije prvi put, jer sam i pri ulasku u Laos morao da objasnjavam odakle dolazim. Jednostavno nas nije bilo na spisku drzava (cak ni Jugoslavije!).
U Kambodzi zaista ocekujem dosta interesantnih stvari, jer ova zemlja je mozda najzagonetnija u regionu. Vecinski narod su Kmeri (cak 96%) i zbog toga je Kambodza nacionalno najhomogenija zemlja u Aziji. Prvi utisak je da su, kao i ostali iz regiona, vrlo otvoreni i prijateljski nastrojeni. Mnogi ljudi se plase da dodju u ovu zemlju, uglavnom zbog njene bliske istorije, ali mislim da tu prave veliku gresku.
Kako Tajland ima ime "Zemlja osmeha", a Laos "Zemlja milion slonova", i Kambodza ga ima - "Zemlja milion mina". Zvanicni podaci govore da se u ovoj zemlji jos uvek nalazi zakopano izmedju 4 i 6 miliona (!) mina. Iz tog razloga, nekakvo svrljanje "na svoju ruku" po Kambodzi nije preporucljivo.
Ovo je, inace, jedna od najsiromasnijih zemalja u Aziji (ipak je ispred Laosa), ali malo ljudi zna da je to bila jedna od vodecih sila u regionu 60-ih godina, a nakon toga kmeri su proziveli nesto sto verovatno nije ni jedan drugi narod na svetu.
Inace, kmeri su uvek kroz istoriju imali vrlo znacajnu ulogu u ovom regionu, pa i citavu imperiju baziranu oko Angkora.

Plutajuca sela

I ovaj dan na reci Mekong je bio vrlo interesantan. Najjaci utisak ostavili su Floating villages (plutajuca ili ploveca sela) i Floating markets (plutajuci marketi). Plutajuca sela su ribarska sela koja se nalaze na samoj reci, daleko od obale. Prosto je neverovatno kako su ti ljudi dobro oganizovali svoj zivot. Neka od sela imaju po nekoliko stotina kuca koje su povezane jedna sa drugom. Ispod kuca spustaju se ribarske mreze, a u "dvoristu" kuce se nalazi veliki otvor gde se iste te ribe vade iz vode. Ali ovde se ne radi o obicnom ribolovu. Pre prodaje ribe se izvesno vreme hrane kako bi dobile na tezini. Svi ribari ovde trljaju ruke i kazu da nikada nije bio veci profit od ove godine. Medjutim razlog za veliki skok cene ribe je na sasvim drugoj strani i zove se "pticiji grip". Bolest je fatalna za ljude, tako da je zavladao prilican strah, pa se piletina i ostale ptice skidaju sa menija u mnogim restoranima. Pre par dana smo mislili da narucimo jedan od pilecih specijaliteta, ali nam je konobarica uz osmeh, na simpaticno-losem engleskom rekla "No have chicken. Chicken sick." :) Mislim da ovde nema razloga za paniku jer je za sve vreme od kada se bolest pojavila, bilo zabelezeno samo 20 slucajeva u Vijetnamu (uglavnom ljudi iz ruralnih predela), sto je zanemarivo na 82 miliona stanovnika.
Sto se tice plivajucih marketa - to treba videti! Hiljade ljudi kupuje, prodaje robu, cenjka se i sve to na samoj reci. Iz camca u camac, iz broda u camac, itd... Uglavnom se prodaje voce, i cene su neverovatno niske jer se obicno radi o kupovinama "na veliko". Sve u svemu, Mekong predstavlja zivot za vise desetina miliona ljudi u ovom regionu.
Pored ovoga, imao sam prilike da vidim kako se obradjuje pirinac, a posetili smo i najvecu farmu krokodila u Vijetnamu. Bez brige - nismo vecerali tamo. :)

Zmijski curry

Evo me zivog i zdravog, nakon nezaboravne vecere. Nas sestoro je krenulo hrabro u jedan od mnogobrojnih restorana ovde da probamo mozda najveci specijalitet u Vijetnamu. Najpre smo bili posluzeni pirincanim zmijskim vinom (o detaljima drugom prilikom), a zatim i Curry Snake-om. Sve sto mogu reci je da je vecera bila sasvim dobra. Ukus je poseban i rekao bih da je nesto izmedju ribe i piletine.
Ovaj put necu davati nikakve recepte, jer se ionako ovakva hrana u Evropi moze tesko naci. Sve sto mogu da porucim je da ukoliko budete u prilici da probate nesto ovako - nemojte se ustrucavati.

Mae Khong (Mekong) delta

Trenutno sam u malom gradicu Can Tho koji se nalazi u sredisnjem delu Mekong delte. Ovo podrucje je najplodnije (sto je i normalno jer je jako bogato vodom) i 60% pirinca u Vijetnamu potice odavde. Ono sto nisam znao je da je Vijetnam 2. zemlja u svetu (odmah iz Tajlanda) po izvozu pirinca. Od 82 miliona stanovnika ove zemlje, skoro cetvrtina zivi u delti. Mekong je, inace, najveca reka u Aziji (duzina oko 4500km). Izvire na Tibetu i prolazi kroz Kinu, Mijanmar, Tajland, Laos, Kambodzu i Vijetnam.
Put kroz deltu je bio izuzetan. Krenuli smo sa pristanista reke Sai Gon, u istoimenom gradu sa vecim brodom. Nakon sat vremena voznje uplovili smo u Mekong. Presli smo u manji brod i nastavili put jednom od dve glavne grane (u koje se Mekong deli), da bi zatim presli u camac i nastavili krstarenje po vrlo uskim kanalima ove reke kojih ima jako mnogo. Inace ovde sam u vecem drustvu. Ljudi su sa raznih strana (Australija, Svajcarska, Engleska, Kanada).
Sto se tice smestaja u zemljama ovog regiona - on nije problematican. Ima dovoljno vrlo pristojnih hotela po povoljnim cenama. Sutra nastavljamo krstarenje, i nakon toga cu krenuti brodom ka granici Vijetnama i Kambodze.

Cu Chi tuneli - vijetnamski rat

Danas je bio vrlo interesantan dan. Posvetio sam ga istoriji ove zemlje. Rano jutros sam krenuo sa manjom grupom do u Cu Chi tunela, koji se nalaze 50-tak km severno od Ho Chi Minh-a. Radi se o ogromnoj mrezi tunela (preko 200km!) koje su koristili vijetnamci u ratu protiv amerikanaca. Vodic je bio ratni veteran, tako da sam usput naucio dosta detalja o ovom ratu, o nacinu na koji je vodjen, i na kraju, zasto amerikanci nisu uspeli da pobede. Provlacio sam se kroz nekih 200-tinjak metara tunela (treba imati u vidu da su tuneli gradjeni za vijetnamce koji su po gradji sitniji od nas, tako da iole krupniji covek tesko moze proci. U pojedinim delovima tunela morao sam da puzim da bih se provukao. Lukavstva koja su primenjivali i nacin na koji su vodili rat jednostavno nije ostavljao sanse amerikancima da nesto vise urade. Naucio sam dosta toga i o istoriji ove zemlje koja je u proslom veku provela vise od 50 god. u raznim ratovima (Kina, Francuska, Kambodza, USA...). Uvek su to bili odbrambeni ratovi vodjeni na njihovoj teritoriji. 1975. Vijetnam je izvojevao ujedinjenje. 30.Aprila nakon pobede snaga Severnog Vijetnama zemlja je ujedinjena i na taj nacin je spreceno da se ponovi prica sa Korejom, gde jedan narod zivi podeljen u dve zemlje. Amerikanci su porazom u ovom ratu primili jedan od najvecih samara u svojoj istoriji i u to vreme doveli u pitanje uspeh "domino rata" koji su vodili protiv komunistickih zemalja.
Nakon posete Cu Chi tunelima u gradu sam prosao pored palate ujedinjenja i otisao do Ratnog muzeja. Tamo je izlozen veliki broj eksponata iz vijetnamsko-americkog rata. Ono sto me je posebno iznenadilo je veci broj americkih ordena koje su (americki!) vojnici poslali Vijetnamu u znak protesta protiv rata koji su vodili. Vecina njih ima poruke tipa "To the people of United Vietnam: I was wrong. Sorry. i onda sledi ime i divizija vojnika...". U celoj prici ne treba posebno kriviti americke vojnike, koji su u 90% slucajeva isli tamo protiv svoje volje, vec naravno (kao i uvek) treba kriviti vladu USA.
Sutra planiram da krenem na krstarenje brodom od 3 dana po delti reke Mekong, koja se uliva u more juzno od Saigona. Malo sam promenio plan, pa se necu vracati u Saigon, vec cu pokusati da predjem u Kambodzu brodom. Videcemo da li cu uspeti. U svakom slucaju, plan je da stignem do pogranicnog mesta Chau Doc u naredna 2-3 dana. Tamo cu i prenociti, a onda ako sve bude OK preci u Kambodzu.

Ho Chi Minh grad (Saigon)

Ho Chi Minh City je nekada bio glavni grad juznog Vijetnama, a danas je "samo" najveci i najrazvijeniji grad u ovoj zemlji. Ovde zivi preko 3.5 miliona stanovnika. Grad se sastoji od vise od 10 sektora (districts), od kojih se glavni urbani (district 1) zove Saigon. To je i razlog sto vecina ljudi ovaj grad zove tim imenom. Ne zalim se vise na saobracaj, jer sam vec polako poceo da se privikavam. Ovde, inace, ima manje automibila i vise motocikala nego u Hanoiu. Kad sam vec kod saobracaja, interesantno je da se u Tajlandu vozi levom stranom (nije mi jasno kada su englezi uspeli da proguraju ovo), dok se u Laosu i Kambodzi vozi kao kod nas. U Vijetnamu se vozi desnom stranom (uglavnom). Sto se tice znamenitosti ovog grada - ima ih jako mnogo. Kao npr. Ratni muzej (od pre par godina je dobio ovo ime; ranije se zvao Muzej americkih zlocina), zatim Reunification palace, palata ponovnog ujedinjenja koja je zaista fascinantna, itd...
Ovde je i primetan znatno veci broj turista (zbog blizine preovladjuju australijanci, japanci i koreanci).

Jos jedan obican dan

E, pa sada i ja konja (pardon, motor) za trku imam. Juce sam iznajmio motor HONDA Wave (kud svi turci tu i mali Mujo), pa cu sada i ja malo da sviram. :) Wave je inace sasvim solidan model, 125cc, i vrlo je popularan u svim zemljama ovog regiona (Cena rentiranja: 2.2 EUR za 24 sata).
Jutros sam poranio i krenuo (naravno, na Hondi) na put ka unutrasnjosti, do najpoznatijeg arheoloskog nalazista u Vijetnamu - My Son. Voznja je bila prijatna (ako se izuzmu guzve na jednom delu puta) i nakon sat ipo vremena lagane voznje presao sam 65km i stigao do My Son-a. Nalaziste je ustvari bivsa naseobina naroda Champ (jos uvek su se odrzali u malom broju u Laosu i Kambodzi). Naseobina datira iz 4. veka. Champi su u to vreme bili jedan od najnaprednijih naroda kada je arhitektura bila u pitanju. Posebno su usavrsili gradnju pomocu cigala koje su pravili na poseban nacin i koje jos uvek odolevaju vremenu.
Ono sto je bilo isto toliko interesantno je sam put. Na putu do My Son-a prosao sam kroz 7-8 sela. U vecini mesta ljudi su me iznenadjeno gledali (posto tamo definitivno nema mnogo zalutalih turista), a deca bi po pravilu mahala i vikala Hello! (verovatno jedinu rec koju znaju na engleskom). Zao mi je sto nisam imao nekih slatkisa da im podelim. Prosao sam pored velikog broja pirincanih polja u kojima su radnici (uglavnom zene) vredno radili, pored nekoliko skola u kojima djaci jos uvek nose pionirske marame i svi su obuceni u istu odecu. Na par mesta sam stao da bih napravio poneku fotografiju, posto su pejzazi na momente bili predivni.
Nakon povratka u Hoi An, poslepodne sam proveo na plazi, posto u narednih desetak dana verovatno necu biti u prilici da se kupam u moru. Sutra u podne letim u Ho Chi Minh City.

Prodavacica ananasa

Danas oko 11h, plaza pored Hoi An-a.

-Hello!
-Hello!
-Would you like to buy pineapple?
-No, thank you.
-Huh... :( Maybe later?
-OK, maybe later...

Ovo je bio kratak uvodni razgovor sa simpaticnom vijetnamkom (ne sa jaknom, vec sa devojkom iz Vijetnama :). Naravno, dosla je ponovo, kada sam i kupio jadan ananas (bio je odlican). Tada smo malo i popricali, posto studira engleski jezik. Zivi u obliznjem selu (pored Hoi An-a, zaboravio sam ime) i jedini posao kojim se bavi je prodaja ananasa na plazi, kako bi prikupila novac za skolovanje. Posao nije nimalo lak, jer setnja po pesku ceo dan na +33 C (toliko je bilo danas) nije nimalo prijatna. Odmah da kazem, da je cela prica pomalo tuzna. Cena po kojoj nabavlja ananas je 8000DNG po komadu, a prodaje ga za 10000DNG. Dnevno uspe da proda 5-6 komada (posto nije jedina). Dobro, pitanje je sta je tu tuzno? E, pa tuzno je to da je zarada (2000DNG) ustvari samo 7,5 dinara/kom.
Ovakve stvari me nateraju da razmislim dva puta kada placam neki racun i ostavljam baksis, ili kupim nesto od siromasnih prodavaca na ulici. Taj sitan novac koji nama ne znaci nista, nekome znaci jako mnogo. Ne zive svi kao mi. Think about it.

Hoi An

Nakon 14 sati voznje u izuzetno dobrom vozu (spavaca kola) stigao sam u Da Nang. Put je prosao bez problema. Pruga je prolazila tik uz obalu, po obroncima planine, tako da je pogled bio izuzetan. Posebno u delu izmedju Hue-a i Da Nanga. Nakon sto sam stigao, nisam prihvatio ponudu da budem prevezen u Hoi An turistickim autobusom (A/C, minibus), vec sam trazio da me moto-taxi preveze do obicne autobuske stanice, da vidim kako to ovde funkcionise. Autobus sa kojim sam isao je bio u fazi raspadanja, a prva stvar koja mi je pala u oci (posto sam sedeo u prvom redu) je dodatna rucica uz volan jarko zelene boje. Pogadjate, radi se o sireni. Misku nije bila dovoljna obicna sirena (nju koristi samo kada pozdravlja prijatelje na ulici), vec je po sistemu "uradi sam" dodao jos jednu koja se po snazi moze meriti sa nasim brodskim sirenama. Medjutim, bez obzira na snagu, retko ko se ovde obazire na to sto neko svira. Svi su vec oguglali. Ipak, bilo je interesantno posmatrati kako se Misko hrabro probija kroz najezdu motocikala i ponekog zalutalog pesaka, istovremeno svirajuci samo njemu poznatu simfoniju za dve sirene bez violine.
Nakon sat vremena voznje u autobusu punom uglavnom ljudima iz okolnih sela, stigao sam u Hoi An. Nekada najbitniji centar trgovine (sa kinezima i japancima), a danas mali gradic na obali pod zastitom UNESCO-a. Daleko prijatnije mesto za odmor od velikih gradova, a uz to ima i jako lepu plazu 4km od grada. Prvi utisak je jako dobar. Izgleda da cu ostati ovde bar 3-4 dana.

Pozoriste

Danas smo posetili pozoriste vodenih lutaka. Prvu predstavu su izveli jos u 11. veku (1023. god.), a Hanoi predstavlja glavni svetski centar za ovakav vid pozorista. Vecina ljudi koji dodju u Hanoi, poseti ovo pozoriste. U sali, umesto bine nalazi se mali bazen. Prosto je neverovatno sta sve ljudi mogu da izvedu sa lutkama. Inace, ne radi se o nekakvom pozoristu za decu (ni ne lici mnogo na nasa lutkarska pozorista), vec zaista o umetnickoj predstavi. Definitivno je vredelo svaki od 20000 donga koje sam dao za ulaznicu.

Ha Long zaliv

Konacno sam stigao i do obale Pacifika. Nakon kraceg odmora, proveo sam dva dana krstareci po zalivu. Brod je bio sasvim solidan, srednje velicine, a Tihi okean i nije bio bas tako "tih", dobro smo se izljuljali na talasima. Prenocio sam na ostrvu Cat Ba, u malom istoimenom gradicu (selu) na ostrvu. Ha Long znaci "Zmaj koji zaranja", a prema legendi sijamci kada su pokusali da zauzmu podrucje danasnjeg Vijetnama, poslali su veliki broj zmajeva. Da ne duzim pricu, reljef koji je nastao posledica je trcanja zmajeva i "udaranja repom po tlu". Inace, Ha Long zaliv vazi za jedan od najpoznatijih i nalazi se pod zastitom UNESCO. Ovde se priroda lepo poigrala sa ostrvima i na malom prostoru napravila 1969 ostrva raznih oblika. Utisak koji ovaj zaliv ostavlja je fenomenalan. Definitivno, svako ko se uputi u ove krajeve, ne bi trebalo da propusti ovako nesto. Deo onoga sto sam video, videcete na fotografijama. Usput smo posetili i jednu od vecih pecina na jednom ostrvcetu. Video sam dosta pecina do sada, ali ovakvu jos ne. Osvetljenje koje je postavljeno u pecini Sun Song jos vise pojacava utisak. Ovde sam bio u drustvu koreanca, australijanca i japanca.
Dok smo krstarili zalivom, jako cesto su nam prilazili mali ribarski brodici pokusavajuci da nam prodaju neke morske kreature koje jos nisam video.
Sutra cu provesti jos jedan dan u Hanoi-u, a onda krecem polako na jug, u toplije krajeve. Jos nisam odlucio sta ce biti sledeca destinacija. Verovatno Hue ili Hoi An. Odlucicu sutra uvece u vozu.

Ha Noi

Ha Noi (Hanoi) je glavni grad Vietnama i drugi najveci grad u zemlji. Vremenska zona: GMT+7. Grad je interesantan jer u njemu postoji veci broj malih jezera oko kojih se nalaze jako lepo uredjeni parkovi. Nacionalna valuta je Dong (1 din = 260 DNG). Cene su vise nago u Laosu, i priblizne su onima u Tajlandu. Smestaj u prilicno dobrim hotelima moze se naci vec za 5EUR (ukljucujuci dorucak).
Inace, saobracaj je ovde neverovatan. Nikada nigde nisam video toliko motocikala na ulicama. Ima ih ponekad na stotine na jednom semaforu. Niko ovde ne postuje saobracajna pravila i svi, ali bas svi pritiskaju sirene jako cesto. Izgleda da je to ovde deo saobracajne kulture. Ako prodje 20 sekundi a nisi zatrubio - to znaci ili da nesto sa tobom nije u redu ili da ti je sirena u kvaru. Ne postuje se crveno svetlo, vozi se u suprotnom smeru, pogresnim trakama, kada se ukljucuju u saobracaj uopste ne gledaju oko sebe (jer ocekuju da ako neko nailazi taj ce da zatrubi). Naravno, niko ne staje na pesackim prelazima, da mu se okolni prolaznici ne bi smejali. Prava je umetnost preci ulicu. Jednom recju - haos.
Nakon nekog vremena provedenog u mirnom i bezbriznom Laosu, ovo je bas bio sok. Zato sam i odlucio da vec sutra krenem ka zalivu Halong i tamo se u par dana na miru pripremim za ono sto me ocekuje kada se ponovo vratim u Hanoi.

S.R. Viet Nam

Socijalisticka Republika Viet Nam (ili Vietnam, verovatno opet greskom francuza, cija je ovo bila kolonija). Zbog svog polozaja na istocnoj obali Sijama, kroz istoriju uvek su bili na udaru velikih sila. Vijetnamci su sigurno narod za respekt. Ako ni zbog cega drugog, onda zbog herojske borbe u njihovom poslednjem ratu (oni ga zovu "americki rat") kada su isamarali protivnike and kicked their asses out of Vietnam (ovo mnogo bolje zvuci na engleskom, a i manje je uvredljivo :) ).
Vietnam je po razvijenosti daleko ispred Laosa, ali zaostaje za Tajlandom.
Ho Chi Minh je bio ovde ono sto je bio Tito u ex-YU. Njegov lik je na svim novcanicama, i na osnovu komentara koje sam cuo (ne od vijetnamaca), radi se o pozitivnoj licnosti. Stigao sam rano jutros u severni Vijetnam gde me je docekala magla i prohladno vreme (oko 18-20 C).

Fotografije

Evo i par fotografija.



Pripadnik plemena KAREN, severni Tajland




Pirincana polja, Laos




Deca sa sela, Laos

Budizam

Setajuci po Vientianu, usao sam u dvoriste jednog od mnogobrojnih budistickih hramova ovde. Razgledajuci okolne gradjevine naisao sam na jednog buduceg monaha (u narandzastim odorama). Nakon sto sam rekao "Sabaydee" sto je na lao jeziku "Zdravo", on se iznenadjeno okrenuo i odgovorio mi "Hello". E, tu sam ja bio iznenadjen, posto ovde jako mali broj ljudi govori neki strani jezik (a i oni koji "govore", govore ga tako da je razumljivo mozda 20% onoga sto kazu). Bio je iznenadjen, jer kako kaze, obicno se stranci "plase" da razgovaraju sa monasima. I tako, ispricasmo se nakon toga nas dvojica dobrih pola sata. Imao sam bas originalnog vodica. Inace, u kratkim crtama, on je u hram stigao (kao i vecina od preostralih 25 'pocetnika' za monahe) iz juznog Laosa, iz jednog vrlo malog sela. Nakon zavrsene srednje skole zeleo je da nastavi skolovanje, ali naravno, nije bilo dovoljno novaca za to. Hram je bio jedina opcija da dodje u Vientiane. Obicno pocetnici stizu u hram sa 14-16 godina, i u svojoj 20-21 mogu postati monasi, kada se i vecina njih vraca u odakle su dosli. Izmedju ostalog pricali smo i o religijama. Oni, naravno, ne znaju mnogo o hriscanstvu. Budizam se ovde malo izucava u srednjoj skoli. Inace, na naki nacin su diskriminisani od strane drzave, posto monasi nemaju pravo da pohadjaju drzavne skole (koje su jeftinije), vec im je jedina opcija - privatna skola (oko 300 USD/god, sto je jako veliki novac ovde).

Viengchan (Vientiane)

Viengchan (ili Vientiane, kako su ga (pogresno) nazvali francuzi) je glavni grad Laosa. Francuzi su ovaj gradi proglasili prestonicom, sto je on ostao i nakon njihove vladavine. Nakon 9.5 sati voznje stigli smo u ovaj grad. Putevi su ovde jako losi. Uz to penjanje i spustanje niz planine preko bezbroj serpentina vodi do toga da je za prelazak 320km bilo potrebno preko 9 sati voznje. Inace, grad je osetno drugaciji od ostatka Laosa i moze se porediti sa npr. Kragujevcem od pre 10-tak godina,ako se izuzme par luksuznih hotela, kao npr. Novotel, kakvih u Kragujevcu jos uvek nema. :) Ovo mesto predstavlja tipican Indokineski gradic. Nalazi se jako blizu granice sa Tajlandom, pa sam ovde uspeo da uhvatim GSM signal. Ko kaze da Mobtel nema roaming sa Laosom?! :) Kad sam vec kod mobilne telefonije, u ovoj maloj, siromasnoj zemlji postoje cak 4 operatera.
Ovde, za razliku od Luang Prabanga, postoji i nocni zivot, kao i veci broj disko klubova, barova i svega ostalog. Primetan je dosta veci broj turista.

Rodjendan

Sinoc smo, lutajuci po gradicu, trazili neki pristojan bar. U Luang Prabangu ima svega 10-tak barova, a zadrzavanje na ulici posle 24h nije dozvoljeno (po zakonu), tako da ova potraga i nije bas jednostavna. Iz jedne male poprecne ulice cula se glasna muzika. Mislili smo da se radi o baru, medjutim kada smo prisli blize ispostavilo se da je u pitanju obicna kuca u kojoj je veca familija proslavljala rodjendan uz karaoke. Jedan od njih nas je primetio dok smo stajali ispred ulaza, dotrcao do nas i pozvao nas da se pridruzimo, a odmah za njim je dosla i slavljenica. Naravno da smo prihvatili. Nema covek priliku svaki dan da prisustvuje originalnoj Lao zurci. Naucili smo dosta toga (izmedju ostalog da lao ljudi mnooogo vole pivo i da nema sansi da ih odbijes ako te ponude). Pije se iz jedne case koja kruzi (po pravilu iz leve ruke), a pored te case, svako ima i svoju koja se dopunjuje cim se malo otprazni. Sve u svemu, jos jedna interesantna noc...

Ritual

Danas smo otisli van grada (LP) nekih 30-tak km do obliznjih vodopada koji predstavljaju jednu od atrakcija ovde. Unajmili smo Tuk-Tuk, inace lokalno prevozno sredstvo koje se koristi u Laosu i Tajlandu (radi se o triciklu sa prikolicom). Na putu ka Vodopadu, po ocajnom i prasnjavom putu prolazili smo pored beskrajnih pirincanih polja. U povratku, zatrazio sam od vozaca da skrene u jedno od sela (nakon sto sam video putokaz). To je bila prava stvar. Autenticno Lao selo u kome ljudi rade svakodnevne poslove. Prisao sam jednoj od drvenih kuca iz koje se culo cudno pevanje i udaranje u dobos. Provirio sam kroz poluodskrinuta vrata, a tamo 15-tak ljudi, dece, zena i jedan covek koji je izvodio neki ritualni ples na klupi i pevao nesto na lao jeziku. Nakon sto sam im mahnuo i pozdravio ih (na njihov nacin), pokazali su mi da mogu da im se pridruzim. Tako nesto se ne odbija. :)
Proveo sam 20-tak minuta i stekao neponovljivo iskustvo. Koliko sam uspeo da shvatim, ceo ritual se odnosio na pozivanje nekih duhova. Nazalost, nisam se usudio da slikam bilo sta, jer bi to mozda bilo uvredljivo za njih. Pogadjate, niko tamo ne govori engleski (a ni srpski :) ), pa je bilo nemoguce pitati bilo sta.

Molitva

Nakon prelaska granice preko Mekonga i ulaska u Laos, dok smo cekali camce da stignu po nas i povezu nas ka Luang Prabangu, upoznao sam 4 jevreja koji su krenuli na put nakon zavrsetka vojnog roka. Tamo se vojska sluzi 3 godine, i kako rekose, nakon vojske skoro svako ide na put od par meseci.
Pre nego sto su stigli camci po nas, ukratko sam im ispricao sta ih ocekuje na Mekongu, i sve ostalo sto sam cuo i procitao o 'brzim camcima' po ovoj reci (da mogu biti vrlo opasni, i da su se u proslosti desavali fatalni udesi). Nakon sto su culi pricu, odmah su povadili neke knjizice (njihove verzije biblije) i uredno se pomolili za sve nas da stignemo zivi i zdravi u L.P. :)
Jedva sam se suzdrzavao da se ne nasmejem dok su sva cetvorica naglas citala stihove.

Luang Prabang

Luang Prabang, drugi najveci grad u Laosu i grad koji se po velicini moze porediti sa, recimo Arandjelovcem. Znaci, mali gradic u kome su ljudi krajnje opusteni. Nema visokih solitera (btw, do sada nisam video ni jednu zgradu), nema guzvi u saobracaju, nema buke, ljudi nisu nervozni i nikada nigde ne zure. Vecina kuca u gradu je napravljena od drveta, ali ima i prilican broj zidanih. Slicno thai narodu, i lao narod je prilicno 'guest-friendly'. U proslosti, na teritoriji Laosa dominirala su tri plemena, od kojih je jedno bilo pleme Lao. Vremenom, ovo pleme je preovladalo i asimiliralo ostala plemena. Laos je najsiromasnija drzava u Aziji. Nacionalna valuta je KIP. 1 din = 160 KIP. Najveca novcanica u zemlji vredi samo 1.4 EUR. Cene su nize nego u Tajlandu. Hrana je odlicna i jako jeftina i vrlo slicna thai hrani. Smestaj se ovde moze naci bez problema za 1.5 EUR po osobi. A ako zelite da imate i kupatilo u svojom apartmanu, onda morate platiti 2.5EUR. Naravno,ove cene se odnose na sasvim solidne Guest Houses na koje nemam zamerki. Ovde sam inace sa 2 nemca i 1 koreancem. Upozali smo se u camcu koji nas je prevezao preko granice.

N.D.R. Lao

Narodna Demokratska Republika Lao (ili Laos, kako su je nazvali francuzi, i kako ih zove vecina ostatka sveta) je deo bivse francuske kolonije - Indokine.
Anticko ime zemlje je Lan Xang, sto u prevodu znaci "Zemlja milion slonova".
Stigao sam nakon 6 sati lude voznje i predjenih 300 km po Mekong reci, u camcu koji se kretao u proseku 70 km/h sa ogromnim motorom od 1600 kubika / 16 ventila. Put je bio krajnje interesantan posto smo morali da izbegnemo brojne sprudove i kamenje koje je virilo iz vode, posto je nivo vode prilicno nizak kada nije kisna sezona.

Chiang Khong, godina 2548.

Dobar dan. Danas je 14. Januar 2548. godine.

Ne, nisam pogresio, ali sam zaboravio da napomenem da je ovde trenutno 2548. godina. Tajlandjani po budisitckom kalendaru mere vreme i nalaze se nekih 543 godine ispred nas. Taj kalendar je i zvanican ovde (u licnim kartama kao godina rodjenja se vodi 25xx).
Inace, danas sam nakon 6 sati voznje stigao do granice Tajlanda i Laosa. Iz Chiang Mai-a, preko Chiang Rai-a do Chiang Khong-a koji se nalazi na obali reke Mae Khong (Mekong) koja deli ove dve zemlje.
Ali prelazak granice ovde i nije bas tako jednostavan. U 17h granica se zatvara, tako da cu morati da prenocim ovde i sutra ujutru krenem "brzim camcem" po Mekongu do grada Luang Prabang, koji bi trebao da bude sledeca destinacija. Brzi camci se zaista krecu brzo i za 6-7 sati prelaze istu razdaljinu za koju su obicnim brodicima potrebna 2 dana. Sutra ce biti vrlo interesantan dan.
Prelaskom reke i ulaskom u Laos ponovo cu putovati u buducnost, jer u Laosu je trenutno 2643. godina (95 godina ispred Tajlanda) :)

F.A.Q.

Kako se stitim od Malarije?
Jedini nacin da se covek zastiti od ove bolesti je da ne dozvoli da bude ujeden od strane jedne posebne vrste komaraca koji prenosi malariju. Samo jako mali broj komaraca moze prenositi ovu bolest. Najefikasnije sredstvo protiv ujeda insekata koje sam koristio je Autan. Njega sam koristio i u Amazoniji. Pokazao se odlicnim.
Pored toga neki ljudi uzimaju pilule protiv malarije (najpoznatiji su Larijum i Malaron). Ti lekovi se koriste i pri lecenju ove bolesti, ali ne mogu spreciti obolenje, vec samo "ublazavaju" bolest koja u tom slucaju krace traje. Vakcina protiv malarije ne postoji.

Sa kim sam krenuo na put?
Iz Srbije sam krenuo sam. U Bangkoku sam bio uglavnom sa jednim nemcem, holandjaninom i nemicom. Upoznali smo se letos u Sibiru.
Na severu sam bio u grupi sa 2 finkinje, 1 norvezankom, 1 svedjankom (svi su krenuli na put individualno, i velika je slucajnost da su cak njih 4 bile iz Skandinavije) i 1 indijcem.

Kakvi su planovi za nastavak puta?
Plan je da iz Tajanda predjem u Laos, pa zatim u severni Vijetnam, da bih preko Kambodze zatvorio krug u Tajlandu. Ovo je okvirni plan i, naravno, podlozan je promenama.

Slonovi

Kraci predah... [na slici ja sam gore :) ]



Zadivljujuce je kako ove ogromne zivotinje uspevaju da se krecu po vrlo velikim usponima. Slon moze ici uzbrdo po vecem usponu od coveka! Veci deo puta koji smo presli na njima bio je uz liticu. Samo jedan pogresan korak i... Ipak, ove zivotinje umeju da paze na sebe.

Hill tribes

Evo me, zivog i zdravog, ponovo u Chiang Mai-u, nakon trodnevne avanture po planinama severnog Tajlanda. Sve je proslo kako sam i ocekivao. Sto je najvaznije ni jedan komarac me nije ujeo (nije ih ni bilo mnogo), tako da je bilo kakva opasnost od malarije iskljucena. Inace, komaraca ima mnogo vise u vreme kisne sezone. U toku zime ovde nema mnogo kisa. Od kada sam stigao u Tajland jos nije pala ni kap kise.
Posto je ovakav put izuzetno interesantnan, a treneutno ovde nemam dovoljno ni vremena ni prostora da kucam mnogo, samo u najkracim crtama cu opisati sta kroz sta sam prolazio.
Najpre smo se uputili manjim kamionom ka jednom od najvisih planinskih venaca u Tajlandu, nakon cega smo nastavili peske nekih 3,5 sati. Posto smo prepesacili 15-tak km, konacno smo stigli do sela Mae Chai u kome zive pripadnici plemena KAREN. Sva plemena koja cu pominjati su karakteristicna po tome sto se ne mesaju sa ostalim stanovnistvom, i moguce ih je razlikovati vizuelno. Cim vidis coveka, po izgledu znas kom plemenu pripada. Noc smo proveli u jednoj od njihovih kuca. Kuce su napravljene od drveta i izdignute na oko 3m iznad zemlje (na drvenim stubovima).
Stanovnici govore svoj (Karen) jezik koji nema nikakve veze sa tajlandskim jezikom. Pleme je pre mnogo vekova stiglo sa Tibeta. Mnogo interesantnih detalja sam tamo video, ali o tome kada se vratim u Srbiju. Sledeceg dana smo rano ujutru krenuli ka drugom selu. Prvo smo pesacili 4,5 sati, a zatim jos 2 sata jahali na slonovima. Jahanje slonova je prica za sebe, a i sami slonovi u neverovatno dobrocudna bica. I stvarno su ogromni. Mnogo veci od onih koje vidjamo u ZOO-u. Meni je inace zapao beba-slon (najmanji od svih), star svega 4 godine, ali fino smo se druzili, iako je bio malo nestasan. :)
Tako smo, nakon 6,5 sati stigli u drugo Karen selo, malo vece od prethodnog. Tu smi i prenocili, a i hranili se njihovim domacim specijalitetima.
Treceg dana smo nastavili na splavovima koje smo prethodno napravili od bambusa, niz reku (oko 3 sata). Ovaj put je isto tako bio krajnje interesantan, posto reka nije ni malo 'pitoma'. No, iako smo par puta bili jako blizu ispadanja, nismo ni jednom pali u vodu. Nakon splavarenja smo posetili jos dva sela. U prvom zive ljudi plamena LAHU, a u drugom AKHA. Detalje o svemu ovome, kao i slike, videcete po povratku.

Chiang Mai

Chiang Mai - drugi najveci grad u Tajlandu i glavni centar severnog dela ove zemlje.
U gradu sam proveo samo jedan dan pred polazak na put kroz prasumu ka selima u kojima zive plemena koja su se odrzala do danasnjih dana. Grad je prilicno veliki, cene jos nize nego u bangkoku. Hrana - fantasticna. Svima koji se upute u ove krajeve preporucujem da probaju "Mango in sticky rice". Za 20 BHT dobijate izuzetno ukusnu poslasticu. Pokusacu da dodjem do recepta. Nakon povratka sa planine, provescu jos neko vreme u ovom gradu, i tada cu verovatno imati malo vise toga da kazem.

Przeni skakavci

Da se odmah razumemo: Da mi je neko rekao da cu pri cistoj svesti pojesti bubu, rekao bih mu da je lud.

Upozorenje: Osobe sa slabim srcem (tj. slabim zeludcem) neka ne citaju dalje.
*******************************

Svi one koji su se odvazili da citaju dalje, bice nagradjeni sa jednim receptom za jedno zaista egzoticno jelo: Zelene skakavce.
Znaci: U tiganj ulja ubaciti 20-tak skakavaca (celih), posoliti i dodati zacine po zelji. Kraj recepta.
Originalno, skakavci predstavljaju 'poslasticu' koja se koristi uglavnom u Laosu i severnom Tajlandu. Kako sam obavesten (sto je mozda bio i deo kampanje kada su me terali da ih probam) vrlo su bogati proteinima. Inace, ukus i nije tako los.
Kako pojesti prvog skakavca u zivotu? Pa jedna od boljih tehnika (koju sam i ja primenio) je da zamislis da ustvari grickas cips, i da sebi stalno ponavljas "disi, disi, disi", kako bi svi vitalni organi funkcionisali. :)

Dobro, malo se salim. Nije toliko strasno. I nije neukusno. U prilog tome govori i cinjenica da sam pojeo i drugog skakavca, iako me niko nije terao. :)

One night in Bangkok

Za sve one koji ne znaju za pesmu
One night in Bangkok od Murray Head-a, a zele da saznaju nesto vise o tome - trebaju odslusati doticnu. Nocni zivot Bangkoka je nadaleko poznat, mesta za zabavu ima na stotine i jednostavno nije moguce obici ni mali deo svega toga. Grad zivi 24 sata.

Jedan dan u Bangkoku

Bangkok je, definitivno, glavni centar Sijama. Grad podseca na neku od americkih metropola kada se gleda iz vazduha sa jako mnogo visokih zgrada, medjutim, kada se covek spusti na zemlju tek tada se oseti dah orienta sa svim svojim dobrim i losim stranama. Tai su vrlo dobrocudan i prijateljski nastrojen narod. Budizam je ovde glavna religija. Na ulicam se moze videti dosta monaha u njihovoj prepoznatljivoj narandzastoj odeci. Pre par dana sam posetio jedan od njihovih najpoznatijih hramova u kome je tzv. "Reclining Buddha".
Saobracajne guzve koje sam pomenuo, i nisu tako veliki problem, jer ovaj grad pored metroa ima i "Sky Train". Da, bukvalno, "nebeski voz". Nije im bilo tesko da izgrade mrezu jako dugackih mostova koji se protezu iznad grada i po kojima se krecu samo vozovi. Na taj nacin se moze jako brzo stici do bilo kojeg dela grada.
Sto se tice finansija, prosecan tai zaradjuje manje od prosecnog srbina. Cene su nize nego kod nas. Ako neko bas zeli da se potrudi, moze proci ovde i sa manje od 10 dolara dnevno. Primer: Solidna dvokrevetna soba (sa kupatilom, satelit TVom, klimom, dnevnim room service-om) moze se naci i za 175 BHT po osobi. 1 baht = 1,5 din. Porcija piletine ili ribe moze se dobiti vec za 10 BHT. Pola litre soka od cedjenih pomorandzi ili mandarina(!) kosta 25 BHT, a ananas 20 BHT. Odeca je isto jeftinija nego kod nas.
Takodje, primetan je vrlo strog zakon protiv trgovine teskim drogama. Na aerodromu je postavljen veliki semafor koji upozorava dosljake da se rasturanje i prodaja teskih droga kaznjava smrcu!
Inace, u Bangkoku se ne osecaju posledice tsunamija. Jedina primetna stvar je veliki broj slika nestalih osoba na pojedninim prometnim mestima, kao i poziv za pomoc davanjem krvi.

Kraljevina Tajland

Welcome to the Kingdom of Thailand, bile su prve reci na koje sam naisao. Nesto vise o Bangkoku napisacu kada zaista steknem neki utisak. Za sada je primetno da grad ima velike saobracajne guzve. Ljudi su vrlo prijateljski raspolozeni, a Bangkok vazi za jedan od bezbednih gradova. Nije cudo sto ovu zemlju zovu "zemljom osmeha". Krajnje simpatican je i njihov nacin pozdravljanja (sklope ruke, kao pri molitvi, i naklone se). Budizam je glavna religija ovde i cesto se mogu sresti monasi na ulicama u svojoj narandzastoj odeci. Plan je da u Bangkoku provedem 5 dana, pre polaska na sever i prikljucenja nekoj od grupa koje posecuju plemena koja su se jos uvek odrzala na planinama severnog Tajlanda.


Peking

Peking?
Ne, nisam seo u pogresan avion, ali je zato moj prtljag zavrsio u glavnom gradu Kine.
Cuo sam mnoge price o zagubljenim prtljazima, pa izgleda da je doslo vreme da se i meni desi slicno.
Srecom, na aerodromu u Bangkoku, vec su imali informaciju gde je zalutao backpack.

Moskva

-"Are you a bit extrem?" rece simpaticna ruskinja pruzajuci mi boarding card za nastavak puta na aerodromu Shermentyevo
-"No.Why?", odgovorih.
-"Well, you're going to Thailand now".
Nije prva a verovatno ni poslednja koja mi je to rekla.
Slican komentar sam imao i na Surcinu pred polazak.
Ipak, nadam se da ljudi samo nisu dovoljno informisani...

Polazak...

Nakon kracih priprema (sto se uglavnom svodi na prikupljanje informacija o destinacijama i pakovanju stvari), dosao je dan za polazak. Plan za danas je: Prepodnevni let Beograd-Moskva i vecernji let Moskva-Bangkok, Thailand. Ako sve bude OK, trebao bih sleteti u "zemlju osmeha" sutra u 10:05.
Sto se tice ovog sajta, frekvencija kojom ce on biti update-ovan zavisi od mnogo faktora (mesto u kome sam trenutno, raspolozivost slobodnog vremena [sajt je, naravno, u kategoriji "low priority" :) ], dostupnost interneta, i jos mnogo toga.

A sada moram da krenem da ne bih zakasnio na avion i morao sve buduce vesti da kucam od kuce :)

Dejan Andjelkovic

Srećna nova godina!

S novom godinom zapocinje i ovaj Blog, cija ce osnovna tema biti putovanje po jugoistocnoj Aziji u periodu od 3.Januara do 20.Februara 2005.
Za pocetak svim namernim i slucajnim posetiocima ovog sajta zelim sve najbolje u novoj 2005. godini.

Dejan Andjelkovic